Dragoljub Raša Todosijević, jedan od najpriznatijih srpskih neoavangardnih umjetnika u svijetu u posljednjih pola vijeka, večeras, sa početkom u 20 časova, u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske otvoriće izložbu “Sutra je ponedeljak”.
Riječ je o retrospektivnoj izložbi, koja je realizovana u saradnji sa Muzejom savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Tamo je ovaj projekat kustoskinje Sanje Kojić Mladenov premijerno predstavljen 2022. godine, a sada prvi put gostuje van granica Srbije. Kustos izložbe u Banjaluci je Mladen Banjac.
Više o izložbi i umjetnosti, ovim povodom, Todosijević je govorio za “Nezavisne”.
NN: Koliko je teško za Vas praviti retrospektivne izložbe?
TODOSIJEVIĆ: Iskreno da vam kažem, muka mi je od svega. Sticajem okolnosti, a ne mojom voljom, ove godine imam izložbe u Novom Sadu, Banjaluci, Pragu, Zagrebu, a tu su i pregovori za Varšavu i Pariz.
NN: A Vi niste puni energije kao u mladim danima?
TODOSIJEVIĆ: Nije ni to problem, nego pre svega Srbija je izvan Evropske unije. Za sve treba carina, snimanje radova, ostavljanje dokumentacije, mere, procedure, sve to iscrpljuje. Na svu sreću, ja imam prijatelje koji rutinski to umeju da rade. Da nije tih ljudi, to bi trajalo budibogsnama. Plus opremanje radova, uramljivanje…
NN: Dakle, današnjem umjetniku je potrebna velika logistička podrška?
TODOSIJEVIĆ: Imam logističku, ali nemam nikakvu finasijsku podršku. Sav taj trud drugih ljudi je potrebno platiti. Samo uramljivanje radova za prašku izložbu me koštalo preko 250.000 ili 300.000. To je ipak za srpske prilike dosta love.
NN: Govorite o evrima?
TODOSIJEVIĆ: Ne, ne o dinarima.
NN: Dobro je, već sam se prepao…
TODOSIJEVIĆ: Preko 136 radova je trebalo uramiti, ali nije to samo pitanje troškova. Potrebno je uložiti dosta napora da se sve to prebaci sa mesta na mesto. Tih banalnih tehničkih problema je jednostavno mnogo bez dobre organizacije koju ja nemam. Imam, kažem, nekoliko prijatelja koji se profesionalno bave tim poslom i mislim da bez njih ne bih mogao. Sve ostalo, moram sam da radim.
NN: Djelujete kao slobodni umjetnik i za Vas kažu da ste nezavisni od svih struja i institucija. Postoji li umjetnik ako nije slobodan i nezavisan?
TODOSIJEVIĆ: Ne postoji.
NN: Slažete se da se te dvije komponente podrazumijevaju u umjetnosti?
TODOSIJEVIĆ: Pazite, kada poredimo zapadne zemlje i Srbiju, u Srbiji ne postoji taj takozvani razvijeni umetnički sistem. Imate privatne galerije koje su više bakalnice i grebatori nego predstavnici realno uvezanog umetničkog sistema. Dosta je sve to komplikovano. Prvi ja ne sarađujem ni sa jednom galerijom u Beogradu odavno, niti moji prihodi dolaze iz privatnih galerija u Srbiji.
NN: Koliko Vam je bitna provokacija u umjetnosti? Na ovoj izložbi svastika se pojavljuje na više mjesta. Vidimo i jedan rad iskrivljene svastike velikog formata. Iz istorije umjetnosti poznato je da svastika potiče iz azijske kulture od prije nove ere, međutim ona danas zbog nacizma simbolizuje zlo i genocid.
TODOSIJEVIĆ: Kukaste krstove izlažem odavno. Sve je počelo od toga da pokažem koliko su kukasti krst ili svastika menjali svoju simboličnu težinu kroz vreme. Još iz antičkih vremena, Grčke, Egipta, Južne Amerike, Azije svastika se upotrebljava. Mislim da su Japanci svastiku preuzeli od Kineza i taj simbol se i danas nalazi u broju 10.000. Taj broj se ne može napisati bez ovog simbola u Japanu. Jedna prijateljica mi je imala smešnu scenu u Indiji. Ona je došla kod mene posle posete Indiji i donela mi jedan veliki džak za transport kafe na kojoj je bio veliki kukasti krst. Taj džak je dobila tamo na poklon. Kog đavola kafa i kukasti krst imaju zajedničko? Hteo sam da kažem da istorijska promena menja simboličnu težinu nekog simbola, iako ta simbolična težina tako banalno zvuči. Svastika se upotrebljavala i za vreme Napoleona i klasicizma i bila je obična dekoracija. Nije imala onu simboličku težinu kakvu je imala u praistoriji, u Rimu ili u Južnoj Americi. Međutim, kako se povlačila ka ovom vremenu i ka pojavi nacizma, ona dobija drugu težinu i drugo čitanje, asocira na logore, masovna ubistva, genocid, na Drugi svetski rat, na vreme hitlerizma. Tako je jedan simbol koji je benigan bio bar u Evropi, dobio simboličku težinu jednog opasnog, rigidnog, totalitarnog režima koji je uništio toliko ljudskih života. Ja sam taj znak na ovoj izložbi geometrijski promenio, savio ga malo na drugu stranu i prikazao promenu njegove simboličke težine. Jedna čudna stvar mi se desila za vreme Bijenala u Veneciji. Došla je jedna grupa Jevreja koja je tu izlagala i rekli su: “Videli smo da smo shvatili šta to znači.” Dakle, umesto da počnu da pljuju i govore: “Dobro, Rašo, znaš li ti koliko je Hitler likvidirao Jevreja”, oni su shvatili u kom grmu leži zec.
NN: Na nekim radovima piše i “Adolf Hitler, slikar amater”, “Adolf Hitler, akvarelista”, “Herman Gering, kolekcionar”. Vjerujete li u kompezaciju umjetnosti, odnosno u to da Hitler nije odbijen na prijemnom za Akademiju umjetnosti u Minhenu, kako ne bi došlo do Drugog svjetskog rata?
TODOSIJEVIĆ: Daj bože da su ga primili, ali opet ne verujem da bi to zaustavilo Drugi svetski rat. Priča lepo zvuči, ali je hipotetička. To đubre od čoveka bi svakako krenulo onim stopama koje je zapisao u “Majn kampfu”. Ja se sećam jedne glupe stvari. Dešava se u Belgiji. Jedna moja prijateljica imala je sreću da kupi jednu kuću u jednom belgijskom gradiću, gotovo selu. Jeftino je platila, jer ta kuća je bila dugo usamljena, trebalo ju je obnoviti. Prilikom obnavljanja naišli su na jedan broj Hitlerovih akvarela i prodala ih je za takve novce da je to neshvatljivo. To je jedna priča, a evo i druge. Ja sam izlagao u Mihengladbahu i pošto je to relativno pristojno mesto, univerzitetski centar, začudio sam se jer sam svaki dan prolazio pored jedne kuće koja je bila uvek zaključana, a imala je mali travnjak ispred i sve je bilo cakum-pakum. Video sam da tu niko ne stanuje, ali neko sve održava u dobrom stanju. Ja pitam jednog mog prijatelja, pa on kaže, tu je živeo Gebels. Rekao sam: Hajde, dobro što je Gebels stanovao, ali ko održava? Nisam dobio odgovor na to pitanje.
NN: Imate anegdotu i iz Berlina što se tiče ove priče?
TODOSIJEVIĆ: U Berlinu je bila izložba u pozorištu “Maksim Gorki”. Ja sam imao kukasti krst sastavljen od stolova, čaršava, tanjira sa pasuljem, tu su bili i viski, votka, pivo. Bio je neki Makedonac koji je napravio divan pasulj. Pazite, to pozorište su napravili Rusi. To je ruski socrealizam u neoklasicističkom stilu – šit kič, ali nema veze. Prolaze tako ljudi, otvorena je izložba, ovi koji su krkali pasulj su otišli, ostali su crni čaršavi i stolovi u obliku kukastog krsta, muzika neka bila. Prolazi tu i jedan bračni par stariji od mene i kažu mi: “Znate, to je kratko trajalo.” Kažem: “Molim, kako kratko?” Kažu: “Pa šta je to – petnaest-šesnaest godina, nije to dugo trajalo.” Govorili su o nacističkom režimu. Rekao sam: “Bože dragi, kako vi merite jedan totalitarizam, po vremenu njegovog života i uspeha na evropskoj sceni. To je izvanracionalan komentar.” Oni su pravdali taj režim verovatno znajući da je moj rad kritika, ali u biti zbog tih kukastih krstova nisam imao problema, ni u Beogradu, ni nigde van.
NN: Ako su Jevreji u Veneciji shvatili o čemu je riječ, onda je dovoljno rečeno na tu temu. Da li je Venecijanski bijenale i dalje najveća smotra vizuelne umjetnosti?
TODODIJEVIĆ: Mislim da jeste. Ja sam tamo dobio Unikredit nagradu. Nažalost, oni su je ukinuli posle dodele meni. To sam doznao na sledećem bijenalu. Sreo sam jednu gospođicu i ona mi kaže da je ta nagrada ukinuta. Pitam je zašto. Kaže: “Puno su vam love dali.”
NN: Šta za Vas simboliše naslov izložbe “Sutra je ponedeljak”?
TODOSIJEVIĆ: Taj naslov se prvi put pojavio kada sam pravio velike ulične bilborde po Beogradu. “Bajka na prodaju” je bila na autobusima, pored skupštine je bilo “Sutra je ponedeljak”. To je jedna dadeistička zavrzlama i ništa dalje od toga. Nema neko dublje značenje izuzev tog ciničnog. Svi me pitaju šta znači “Sutra je ponedeljak”. Napravljeno je jedno veliko predavanje u Studentskom kulturnom centru povodom tih bilborda i uvek se ponavljalo to pitanje šta znači “Sutra je ponedeljak”. U suštini, njegova interpretacija zavisi od vas.
NN: Pomenuli ste Studentski kulturni centar. To je ujedno bio i centar Vašeg svijeta kada ste završili studije. Čitao sam da ste kao student putovali auto-stopom po Evropi i da ste o svojim profesorima na beogradskoj Akademiji mislili kako su slabo obrazovani i kako pojma nemaju šta se događa u Evropi. U SKC-u počeli ste da djelujete kao neoavangarda zajedno sa Marinom Abramović i ostalim studentskim kolegama?
TODOSIJEVIĆ: Da, naši profesori nisu videli dalje od svog nosa. Sve je to bio neki neomodernizam, a naduvavali su nešto da je naša Akademija najbolja na svetu. U stvari, bio je to čist šit. Ja sam u to vreme malo radio u Londonu i Glazgovu. Onda sam se vratio kući i to je bilo tik uz demonstracije u Parizu 1968. godine. Vratio sam se i zajedno smo studirali ja, Marina, Gergelj Urkom, Neša Paripović, Era Milivojević, Zoran Popović itd. Prvo smo izlagali u Domu omladine i to je bilo šit. Marina posle toga kaže: “Znam Dunju Blažević i ona pita da li bismo mogli da dođemo na razgovor i pokušamo da napravimo jedan mali promotivni centar za te odbačene umetnike.” Dunja Blažević je bila kćerka Jakova Blaževića (uticajna politička ličnost za vrijeme SFRJ) i ona nam je rekla da možemo da pravimo šta god hoćemo bez pisanja molbi i birokratije. Trebalo je samo da se dogovorimo za datum i vrata su nam bila otovrena. Mi smo uradili izložbu i po mom predlogu nazvali je “Drangularijum”. To je bio početak. Naša prva kolektivna izložba u SKC-u. Naravno, odmah su tu pljuštale kritike i negadovanja. Došlo se tu do raznih tračeva. Nekada je to bio Oficirski dom, a tada je ustupljen studentima i kritičari su to povezivali u smislu da je došlo do sunovrata i čega li već.
NN: Da li Vam je ta negativna kritika na kraju pomogla?
TODOSIJEVIĆ: Ne, nije.
NN: Šta je danas sa likovnom kritikom, da li postoji u onoj mjeri kako je postojala u bivšoj Jugoslaviji?
TODOSIJEVIĆ: Ja, pre svega, likovnu kritiku u Beogradu ne pratim. Sem Jerka Denegrija teško da bih mogao da ukažem prstom na nekog, jer Jerko je odigrao izuzetnu ulogu u toj kritici. On nas je podržavao i takođe je putovao. Bio je dosta u Italiji, tako da smo mi tamo neke kontakte pravili. Tu je bila siromašna umetnost, performans itd. Iz Italije smo otišli dalje i podržavali su nas na raznim stranama.
NN: Priznanje iz Srbije je stiglo kasnije, uzimajući u obzir da ste svoju zemlju predstavljali na Bijenalu u Veneciji. Međutim, 2015. godine, kada je rušeno Staro sajmište, oduzet vam je atelje. Kakav je epilog ove priče?
TODOSIJEVIĆ: Nema tu epiloga. Epilog je zapravo dramatičniji nego što je bila priča. Počeli su da mi oduzimaju deo penzije, jer navodno nisam vratio ključeve na vreme – tačka. Čekali su da umre Olga Jevrić, pošto je Olga bila u prizemlju, a ja sam bio na prvom spratu. Mi smo stalno tu pili kafu i zezali se. Oni su Olgi rekli da će joj dati atelje u Knez Mihailovoj u Akademiji nauka. Ona je rekla: “Znate šta, ja sam stara, a skulpture nisu za drugi i treći sprat.” Nije htela da ide iz tog ambijenta. Čim je Olga otišla na drugi svet, oni su nam došli i rekli: “Vi da se gubite odavde.”
NN: Dakle, danas nemate svoj atelje?
TODOSIJEVIĆ: Ne. To je tako bilo. U jednom trenutku sam samo video da je počela da mi se seče penzija. Pitao sam zašto i rekli su zbog ključeva. I od tada ništa. Hteli su samo da mi daju jednu bakalnicu na Novom Beogradu, ali prvo da ne bude samo atelje, nego i galerija, jer to je profesionalni prostor, drugo da vratim dugove tog bakalina koji je pobegao itd. Ja sam rekao: “Fakof.”
Adblock test (Why?)
