Home Vijesti Vanja Ejdus za “Nezavisne”: Ljudi misle da je deci glumaca lakše, ali...

Vanja Ejdus za “Nezavisne”: Ljudi misle da je deci glumaca lakše, ali to je mit

0

Vanja Ejdus, zasigurno jedna od najodanijih glumica daskama Narodnog pozorišta u Beogradu, nedavno je dobila priliku da tumači naslovnu ulogu u predstavi “Uspavanka za Aleksiju Rajčić” reditelja Juga Đorđevića, čija se premijera očekuje 30. aprila.

Kćerka barda srpskog glumišta Predraga Ejdusa, koja je ostvarila na desetine glavnih uloga i koja je još kao studentkinja dočarala čuvenu Hasanaginicu, za koju je dobila prestižnu Sterijinu nagradu, u intervjuu za “Nezavisne” prvi put govori o predstojećoj predstavi, životnim ulogama, najtežim zahtjevima na koje je odgovorila, prednostima ili manama svog umjetničkog porijekla, TV projektima i priznanjima. Osim toga, Ejdusova je ovu priliku iskoristila da najavi buduće planove, koji će je ovaj put dovesti i do Banjaluke u nekom novom ruhu i stilu.
NN: Tumačite glavnu ulogu u novoj predstavi reditelja Juga Đorđevića “Uspavanka za Aleksiju Rajčić”. Koliko Vam znači kada na daskama Narodnog pozorišta u Beogradu tumačite glavnu ulogu u ovakvom projektu?
EJDUS: Sam rad na ovakom projektu i na ovom tekstu znači mi više od činjenice da je to glavna uloga. Svakako, s obzirom na to da je uloga izuzetno kompleksna i zahtevna, očekuje me mnogo posla u narednom periodu. Ono što je meni primarno važno jeste to da se, s obzirom na to da sam u Narodnom pozorištu odigrala mnogo uloga i da igram u puno naslova, ovaj projekat dosta razlikuje po mnogo čemu. S obzirom na to da repertoarska politika Narodnog pozorišta uglavnom forsira klasiku, ovaj komad dolazi kao svojevrsno osveženje, jer je u pitanju savremeni komad mladog, darovitog domaćeg pisca. Izuzetno cenim klasiku koja je i obeležila moju karijeru, ali mislim da mi je senzibilitet skloniji savremenom izrazu, ili sam ga možda samo željna. U mlađim godinama dosta sam radila i izvan Narodnog pozorišta, kako na alternativnijim scenama, kao što su “Parobrod”, “Beton hala”, “Dorćol plac” i CZKD tako i u drugim pozorištima, JDP, Bitef teatar, “Duško Radović”… i baš na ovim scenama susretala sam se mnogo češće sa savremenom dramom. U tom smislu, jako mi je važno i značajno što u mojoj matičnoj kući danas radimo jedan savremen, sjajan komad, neobične forme, koji se bavi veoma važnom temom, a to je represija društva ka ženskom rodu.
NN: Možete li nešto više da kažete o svom liku? Kakva priča nas očekuje? Znamo da je rad na predstavi na samom početku, ali kako Vam se čini sve to?
EJDUS: U pitanju je komad Đorđa Kosića koji je na “Sterijinom pozorju” dobio nagradu za originalni dramski tekst, a kada sam ga pročitala, drhtala sam od uzbuđenja i sreće. Počeli smo sa radimo, proces je specifičan, počeli smo sa koreografskim i pevačkim probama, uporedo sa ulaženjem u priču i kontekst, a tek onda prešli na sam govor. Mene ovakvi istraživački procesi uzbuđuju i radujem im se beskrajno. Reditelj je mladi i predaroviti Jug Đorđević, sa kojim sarađujem prvi put, i mislim da smo se zajedno našli na nekom pozorišnom putu koji nas se tiče. Naravno, dešavalo mi se kroz karijeru da radim na ovakav način projekte, ali ne previše često. Ovo može da se nazove jednom vrstom eksperimentalnog rada gde istražujemo formu te pronalazimo način na koji ćemo ispričati i preneti priču i sadržaj. Taj rad je uvek neizvestan, u takvom radu se ne nazire rezultat tako lako i on traži od svih učesnika maksimalnu posvećenost i pažnju, otvorenost i slobodu za istraživanje. Ono što je takođe posebno zanimljivo jeste da u ovom projektu, pored mene, igraju još dva glumca – Iva Milanović i Novak Radulović, ali i šest pevača iz operskog studija. Dakle, “izmešani smo” i sa glasovnim izvođačima koji nisu glumci, i u tom smislu je i pristup radu značajno drugačiji nego što smo inače navikli da radimo. Upravo ovo je rad koji mene zanima, ispunjava, uopšte takva vrsta istraživačkog procesa. Ovakve stvari me nadahnjuju, ali naravno, postoji i određena doza neizvesnosti baš iz razloga jer ne znamo šta će se izroditi na kraju, iako mislim da se celokupni jezik i put već uveliko nazire. Kada kažemo “glavna uloga” – divno je što je tu, ali ja generalno ne pristupam ulogama na način da li su glavne ili manje glavne. Svakoj ulozi pristupam ozbiljno i odgovorno, kao da je glavna, i trudim se da joj se posvetim maksimalno, svim svojim kapacitetima – mentalnim, telesnim, psihofizičkim. Glavna uloga zahteva od vas više pažnje, treninga i vremena, ali stepen koncentracije i posvećenosti je u svakoj ulozi isti.
NN: Iza sebe imate na desetine uloga na pozorišnoj sceni, a još kao studentkinja dobili ste prestižnu Sterijinu nagradu za naslovnu ulogu u predstavi “Hasanaginica”. Koliko ste zadovoljni svojom karijerom?
EJDUS: Mogu da kažem da sam zadovoljna karijerom, u smislu da sam zaista odigrala veliki repertoar do sada, od “Hasanaginice”, “Antigone”, Margarete u “Faustu”, Julije u “Romeu i Juliji”, Lejdi Ane u “Ričardu Trećem”, Ružice u “Beloj kafi”, Titanije u “Snu letnje noći”, pisaca poput Tolstoja, Ostrovskog, Sare Kejn, Ostermajera, Šekspira, Milene Bogavac, Danila Kiša, Nastasijevića… To je zaista jedna lepeza lepih uloga, a sve to u saradnji sa mnogim značajnim i dobrim rediteljima. Ipak, ne doživljavam ni da sam blizu kraja karijere, možda bih tek mogla da kažem da je ta neka prva etapa karijere završena. Ne znam ni zašto bih tu etapu tako delila, ali to je neki moj unutrašnji osećaj da sad nastaje neka nova etapa. Ne znam još u kojem tačno pravcu i kako će ona ići, ali možda su to i neke prelomne godine. Imam 45 godina i tu se, na neki način, repertoar pomalo i menja. U jednom periodu života igraš mlade devojke, heroine i tako dalje. Sa godinama, taj izbor uloga u repertoaru se menja. Sada doživljavam da možda nastupa neka nova faza moje karijere i zapravo mi je važno šta je ispred mene, a ne šta je iza mene. Ono što je iza doživljavam samo kao jedan veliki glumački trening, kao trku koja se trči na duge staze. Zapravo, trenutno se bavim onim što je u sadašnjoj tački, to je trenutna uloga koju spremam i eventualno onim što će biti ispred, a ono što je iza ostaje kao iskustvo koje će biti pretočeno u naredne uloge, ali i u život sam. Mislim da je za glumca najteže kada ne radi, jer izlazi iz treninga. Ne samo proces, nego igranje predstava, to te održava da si budan, da si u glumačkom treningu i da radiš na sebi. Pored toga, veoma je važno da glumac radi na sebi i u periodima kada ne radi, od fizičkog do mentalno-duševnog rada. To kako se bavi svojim telom, na koji način vežba, na koji način vodi računa o ishrani, na koji način se puni sadržajima, filmskim, književnim, emotivnim, socijalnim, društvenim… putovanjima, druženjima, sve je to ono što utiče na rast i razvoj glumca.
NN: Koliko Vam znače nagrade?
EJDUS: Same nagrade uvek znače, kao neka potvrda da je to što radite zapaženo, da vredi i da vas možda izdvaja u tom trenutku od nekih drugih ostvarenja. Ali takođe, nagrade nisu uvek pokazatelj bilo kakvog kvaliteta. Dobiti ili ne dobiti nagradu je splet srećnih ili nesrećnih okolnosti. Možete vi napraviti odličnu ulogu, ali ako ta uloga, recimo, nije baš u sjajnoj predstavi ili da tu predstavu nije neko prepoznao kao bitnu za neki relevantan festival, i vaša uloga neće dobiti tretman kakav zaslužuje. Samim tim, vi nemate ni mogućnost da dobijete nagradu. Ili obrnuto, možete imati sreće da igrate dobru ulogu u zapaženoj predstavi koja će ići i sama otvarati vrata za neke nagrade. Tako da, dobijanje ili nedobijanje nagrade je zaista splet srećnih i nesrećnih okolnosti i tome ne pridajem previše značaja, jer sam kroz život prosto shvatila da to zaista ne mora biti pokazatelj posebnog uspeha ili neuspeha. Mislim da svakom, ne samo glumcu, znače nagrade u oblasti kojom se bave. Dobiti Sterijinu nagradu tako mlad, zaista je veliki podsticaj, ali ume da bude i pritisak. Od vas se očekuje da posle toga opravdate nagradu. Ja sam se trudila da se ne osvrćem za time i da nastavim dalje sa istim strahom, nesigurnošću, ali i verom i strašću u isto vreme, kao i pre te nagrade. Zaista je došla na samom početku. Bila je vetar u leđa, ali nastavila sam dalje kao da se ta nagrada nije nikad ni desila, u smislu da je uticala na bilo koji način na mene, da uzletim ili padnem. Tako da, jeste, zadovoljna sam, ali očekujem da budem još zadovoljnija.
NN: Vaš otac je bio poznati glumac Predrag Ejdus. Da li je on bio pokretač glumice u Vama i Vaš uzor te da li ste imali njegovu podršku u ovom poslu? Da li je za Vas bilo breme ili blagoslov što Vam je otac bio glumački bard?
EJDUS: Moj otac je pre svega bio veliki fanatik, maksimalno posvećen pozorištu. Ako sam nešto od njega naučila, to je onda ta pozorišna etika koja je izrazito snažna. Kad god se susretnem sa nečim što nije blisko tome, a moram priznati da je to bilo dosta ekstremno u njegovom slučaju, pa se samim tim prenelo i na mene, ja se uvek iznenadim da postoji drugačiji odnos od tog našeg. Uvek me zaboli kada vidim da neko prema tim stvarima ima nekako labaviji odnos, ne toliko posvećen, ne toliko da je to prioritet. Razočaram se što to postoji, ali apsolutno mi je legitimno da ne mora biti baš svako toliko zaluđen pozorištem i na taj način se posvećivati. Mislim da s te strane, koliko god sam dobila u tom smislu važnu lekciju, odnosu ka tome, samim tim sam negde i uskraćena, jer mi je teško da razumem neko drugo stanovište. Pre svega, sama ta etika, kada radim nešto, to mi je apsolutno prioritetno, i kada ovo kažem, ne mislim samo kada radim svoj projekat, već poštujem i druge, tuđe projekte, kolege i trudim se da gledam i pratim pozorište, da podržavam kolege, divim im se beskrajno, ali i kritikujem, analiziram, pristupam svemu podjednako ostrašćeno, ali i objektivno, čini mi se. Pozorište je zaista u mojoj glavi na nekom pijedestalu i tome sam jako, jako odana i to je najvažnije što sam dobila od tate. Ljudi misle da je deci glumaca lakše, to uopšte nije tako. To je jedan veliki mit. Evo, lično sam imala problema pri upisu na Fakultet dramskih umetnosti, jer je komisija imala komentare: “Pa ne znamo mi da li su je spremali timovi stručnjaka” ili “Ona je suviše dobro spremna, da li je ona samo dobro spremljena ili je u stvari talentovana” i tako dalje. To mi je u startu bila prepreka koju sam morala odmah da savladam. Onda kada sam se upisala na glumu i nastavila, nisam se uopšte bavila time da li sam ja nečija kćerka ili nisam. U mojoj glavi je bilo važno samo napraviti neki svoj put, i to ne kao neko moranje, nego sam, nevezano za njega, imala tu potrebu da gradim svoj put, svoj pečat, stil, svoju karijeru, prijatelje, kontakte i tako dalje. Uvek bih se iznenadila kada čujem: “Ona je kćerka tog i tog”, ljudi te gledaju kroz prizmu toga, ali ja sebe nikada nisam tako doživljavala, nego sam krčila neki svoj put nevezano od njega. Nas dvoje smo se u životu kasnije i raspravljali i svađali se zbog nekih umetničkih ukusa, stavova i slično, ali ono što nam je zaista bilo zajedničko jeste taj odnos prema pozorištu, koji je zaista – neprikosnoven. Koliko je uticao na to da se ja bavim time, to nikad ne znaš, da li je starija kokoška ili jaje, da li bih ja sad uopšte bila tu da nisam odrastala u tom okruženju, pitanja je mnogo. Moj brat, koji je odrastao u istom okruženju, nema veze s tom profesijom, on se bavi političkim naukama, predaje na Fakultetu političkih nauka, bavi se bezbednošću i potpuno je otišao u neke druge vode. Mi smo rasli u umetničkoj porodici, tata je bio glumac, mama je bila scenograf, arhitekta. Generalno smo živeli u jednoj atmosferi umetničke porodice, dosta liberalne, koja je bila okrenuta umetnosti i pozorištu, pre svega.
NN: Vaša pozorišna karijera je na zavidnom nivou, ali poznati ste i širom regiona zahvaljujući TV projektima poput “Mama i tata se igraju rata”, “Miris kiše na Balkanu”… Koliko su Vam važni TV projekti i da li možemo da kažemo da ste više posvećeni pozorišnim daskama? Naposljetku, gdje ste Vi više ispunjeni, pred kamerama ili na daskama?
EJDUS: Okolnosti su takve da je moja karijera više zastupljena u pozorištu nego na televiziji. Prosto, više prilika dobijam u pozorištu, manje na televiziji. Imala sam običaj i da odbijam neke uloge na filmu i televiziji, možda sam napravila određene greške, možda i ne, nikada neću saznati, ali znam da sam nekako probirljivija u vezi s tim pitanjem. Ako mi se učini da ne znam šta bih s tim ili mi ne odgovara nešto vezano za taj projekat, a samim tim da imam manju kontrolu, umem da odbijem. Očekujem određena snimanja ove godine, kao i da završim neke projekte od prošle godine. Ne mogu da kažem gde se više osećam ispunjeno, prosto imam više iskustva na pozorišnim daskama. U skladu s tim, uopšte taj proces nastanka predstave i uloge je svakako jedna drugačija vrsta uzbuđenja od igranja pred kamerama u datom trenutku, sa svakako manje priprema. To ima svojih uzbuđenja i kvaliteta, tako da je vrlo teško porediti te dve stvari.
NN: Koja uloga do sada Vam je bila najzahtjevnija i zašto? Šta je ono najteže sa čim može da se susretne jedan glumac?
EJDUS: Svaka nova uloga koja se desi glumcu deluje najzahtevnije do sada. Mogla bih da napravim poređenje da je to kao kada slikar stane pred belo platno i na određenu temu treba da počne nešto da slika i ispuni tu belinu. Tako nekako deluje i kada se pred vama nađe određena uloga. Ona jeste zadata okvirom toga što je napisano, ali uvek vam se čini kao najzahtevnija do sada, u smislu da ne znate čime ćete ispuniti ceo taj prostor i život jedne uloge. Ako se osvrnem unazad i vratim film, svakako u odnosu na trenutak u kojem sam se nalazila, najzahtevnija uloga je bila baš Hasanaginica. To je uloga koja je došla na samom početku moje karijere. Bila sam vrlo mlada, nisam imala previše iskustva, nikad nisam igrala nešto tako kompleksno i veliko, zapravo daleko od mene. Čak se sećam da je svima bilo čudno što sam ja dobila takvu ulogu, nekako čak nisam odgovarala ni nekom prototipu ili stereotipu zamišljanja glumice koja bi trebalo da igra Hasanaginicu. Bila je daleko od mene, toliko zahtevna i sada, kada uporedim taj trenutak i ono što je bilo ispred mene, iako sam posle igrala jako teške uloge, to mi je zasigurno bio najzahtevniji proces u životu. U mnogo čemu uticao je na mene kasnije, na moje lično građenje i kao neko veliko iskustvo prolaska kroz taj neki vatreni obruč velikog i teškog zadatka, relativno neiskusnog glumca. A šta je najzahtevnije sa čime može da se susretne glumac? Po mom mišljenju, to je nerazumevanje i neprožimanje sa ekipom i rediteljem, jer upravo to prožimanje i nadogradnja glumca i reditelja i celokupne ekipe koja radi, ta vrata kreativne nadogradnje i razumevanja, davanja i uzimanja jednih od drugih, to je prava srž i nešto što proces čini smislenim. Kada toga nema, kada nema tog prožimanja i uzajamne saradnje, kada se naiđe na neki zid i nemogućnost kreativne nadogradnje, meni je to apsolutno najgore i najteže što može da se desi jednom glumcu.
NN: Kakvi su Vaši planovi za budućnost? Gdje ćemo imati priliku da Vas gledamo, imate li nešto da nam najavite?
EJDUS: Premijera predstave “Uspavanka za Aleksiju Rajčić” najavljena je za 30. april ove godine. To je ono što je prvo, što je ispred mene i što me čeka. Zatim, tu su i neka snimanja preko leta. Ono što je zanimljivo da pomenem, pošto je vezano za Banjaluku, trebalo bi da na jesen rediteljka Đurđa Tešić režira predstavu “Gospođica” Ive Andrića, ali po dramatizaciji koju sam ja uradila pre 12 godina. Sa Đurđom sam radila na tom tekstu, adaptirale smo “Gospođicu” mesecima, ali ta dramatizacija nije ostala izvedena iz raznoraznih okolnosti. Sada se desio sklop okolnosti da je Đurđa, koja inače često režira u vašem banjalučkom pozorištu, pozvana da radi “Gospođicu”. Na taj roman urađeno je nekoliko adaptacija, odnosno dramatizacija romana, a jedna od njih je moja, koju je Đurđa u dogovoru sa upravom odlučila da postavi na scenu. Zasad smo još u pregovorima, ali mislim će se to raditi na jesen sledeće godine. To je meni veoma značajno, jer sam tu probala nešto drugačije da radim i jako sam srećna i uzbuđena što će se baš moja adaptacija “Gospođice” raditi kod vas. Takođe, godinama sarađujem s Ansamblom “Kolo”, sa kojim radim kao dramski pedagog i učestvujem na Etno-samit festivalu kao stručni saradnik sa rediteljkom Tarom Manić. Nas dve radimo jednu vrstu istraživačkih projekata, gde sa njihovim igračima pravimo pozorište. Dakle, izbacujemo ih iz njihovog konteksta i njihovih tradicionalnih kanona i pravila te od njihovog izvođačkog umeća pravimo pozorište. Sledeće zime imam plan da sa njima radim jedan veliki projekat, ali rano je da iznosim šta je u pitanju.
Adblock test (Why?)